16/03/2015 /2

16/03/2015

Fotografije poslao Predrag Zivanovic 

13/03/2015

Biser Metohije

Selo Velika Hoča, koje se nalazi na udaljenosti 5-6 km jugoistočno od Orahovca i oko 25 km od Prizrena, spada u red najstarijih srpskih naselja u Metohiji. Prvi put se, sa još osam sela, kao "Hotcka metohija" pominje u darovnom pismu Stefana Nemanje Manastiru Hilandaru iz 1198/9. godine. Naselje se formiralo oko glavne srednjovekovne saobraćajnice, koja je pratila tok Hočanske reke. Prostor Velike Hoče sa svojim tradicionalno bogatim vinogorjem, zahvaljujući velikom broju sunčanih dana, prosečne nadmorske visine oko 400 metara, zaštićen je sa istočne i severne strane planinskim vencem Milanovac /893 metara/, Gradište sa ostacima srednjovekovnog grada Zatriča /1039 metara/ i Koznik /1006 metara/ dugim više od 30 km, koji celo Podrimlje štiti od zimskih severoistočnih hladnih vetrova. Zbog otvorenosti rečnih i potočnih dolina prema jugu i zapadu, u području Velike Hoče se oseća uticaj primorske klime koja prodire dolinom Belog Drima i izuzetno blagotvorno deluje na vinogradarstvo. Uzgoj vinove loze i tradicionalna proizvodnja odličnih vina u Velikoj Hoči doprineli su izgradnji brojnih građevina i objekata, posebno hrišćanskih svetinja.

Sva pisana dokumenta o naselju Velika Hoča vezuju se za gajenje vinove loze i proizvodnju vina i rakije. Slučajno otkriven keramički vrč kapaciteta 300 do 400 litara, prilikom iskopavanja temelja za vinski podrum u mestu Vrelo u blizini Velike Hoče i Orahovca, potvrđuje činjenicu da se stanovništvo ovog kraja još u doba Rimskog Carstva bavilo vinarstvom i poljoprivredom. Istorijski centri naselja Velika Hoča se vezuju za crkvene objekte i vinice. Zna se da je u 15. veku Velika Hoča imala svoj trg, koji je opredelio najznačajniju tačku okupljanja stanovništva na prostoru između Dečanske vinice i crkve Svetog Stefana. Vinica je posebno građen deo kuće namenjen isključivo preradi grožđja i čuvanju vina. Velika Hoča predstavlja izrazito dragocen kulturno-istorijski kompleks i kulturnu celinu svojim bogatstvom tradicionalnog graditeljstva od izuzetnog značaja, jer se u selu očuvao veliki broj hrišćanskih crkava, kojih ima ukupno trinaest.

Jedna od najstarijih crkava u Velikoj Hoči je crkva Svetog Nikole, koja se nalazi na seoskom groblju, nedaleko od potoka, sagrađena u 13. veku, a obnovljena u 16. veku. Crkva Svetog Nikole je bila kroz istoriju administrativni centar Hotačke Metohije. To je jednobrodna građevina pravougaone osnove sa poluobličastim svodom, bez kupole. Crkva Svetog Nikole je zidana tesanim kamenom, a pod crkve je popločan kamenim pločama. Na nekoliko metara zapadno od crkve Svetog Nikole je rustično obrađen zvonik od tesanog kamena. Prvobitne originalne freske crkve Svetog Nikole, koje obuhvataju površinu od oko 150 kvadratnih metara, su sačuvane samo u delovima : najbolje očuvana i svakako najznačajnija, je kompozicija Svetog Save i Svetog Simeona koji se klanjaju ikoni Bogorodice sa Hristom. Ikonostas je radio cuveni srednjovekovni slikar Longin, nakon 1577. godine, kada je obnovljena Pećka Patrijaršija. One su, zahvaljujući istom vremenu nastanka i vrsnom majstoru, veoma slične freskama u priprati Pećke Patrijarsije. /Izvor MNEMOSYNE/

Crkva, danas Manastir Svetog Jovana, u mesnom izgovoru poznat kao manastir Svetog Jovana Glavoseka, registrovan je kao kulturno dobro od izuzetnog značaja iz 14. veka. Manastir Svetog Jovana se nalazi na prostranom i ravnom temenu brega koji dominira okolinom, na severoistocnom kraju sela Velika Hoča. Na severnom obodu brega je jak izvor Vrelo, od koga nastaje Hotačka Reka, čija voda se smatra lekovitom, a na čijem toku je nekada bilo više vodenica. Crkva manastira Svetog Jovana ima četvorolisnu osnovu i predstavlja jedini očuvani primerak takve gradnje na Kosovu i Metohiji. U glavnom brodu, istočna i zapadna konha su nešto više i polukružne iznutra, a severna i južna strana su niže i pliće. Glavni brod i priprata manastira Svetog Jovana imaju poluobličasti svod. Zidovi manastira Svetog Jovana su građeni od tesanog kamena i sige, sa debelim malterskim spojnicama. Crkva manastira Svetog Jovana nije nikada imala kube. Ulazna vrata su na zapadnoj strani, a na crkvi se nalazi i pet prozora. U severozapadnom delu porte je sagrađen zvonik skladnih proporcija od obrađenog kamena i opeke. Crkva manastira Svetog Jovana je oslikana u osmoj deceniji 16. veka, a konzervatorskim radovima je otkriven stariji sloj fresaka nastalih u 14. veku. Veliki deo fresaka manastira Svetog Jovana u Velikoj Hoči je premalterisan ili prekrećen, tako da je sačuvano oko 70 kvadratnih metara fresaka, koje i danas svojom svežinom boja dokumentuju kvalitet rada nepoznatog majstora. Na zapadnom zidu hrama Svetog Jovana je lik Sveto Simeona Mirotočivog, a do njega je predstavljen Sveti Sava. Ikonostas manastira Svetog Jovana, delo slikara Longina je postavljen istovremeno sa oslikavanjem hrama, što dokumentuje mesto na kome se nalazi, sadrži stare velike ikone : Hrista Svedržitelja i Bogorodie Odigitrije /svevoditeljke/ između kojih centralni položaj ima Isus Hrist na prestolu. /Izvor MNEMOSYNE/

Crkva Svetog Stefana, posvećena Svetom Arhiđakonu Stefanu potiče iz 14. veka i nalazi se u centralnom delu sela Velika Hoča. To je glavna seoska crkva u kojoj se redovna obavlja služba Božja. Crkva Svetog Stefana je jednobrodna građevina, pravougaone osnove, sa spolja trostranom, a iznutra polukružnom apsidom, bez kubeta, ograđena zidom, koji uokviruje prostrano dvorište sa konakom i bunarom. Zidovi crkve Svetog Stefana su rađeni od nešto krupnijeg kamena i finije su obrađeni. 1853. godine je crkva Svetog Stefana obnovljena, kada je prizidana nova priprata sa tročlanim zvonikom iznad zapadnog ulaza.

U Velikoj Hoči, među hočanskim crkvama se još nalaze i sledeće svetinje : Crkva Sv. Luke, Crkva Sv. Proroka Ilije, Crkva Sv.Nedelje, Crkva Sv. Petke, Crkva Sv.Ane, Crkva sv.Arhangela Gavrila, Crkva Sv.apostola Petra, Crkva Svete Preciste Bogorodice, bezimena Crkva na Ridu, Crkva Sv.Vasilija, Crkva Sv. Spasa – Hrista Spasitelja. /Izvor MNEMOSYNE/

Od doba cara Stefana Dušana vinogradi Velike Hoče pripadaju manastiru Dečani, čiji monasi i danas aktivno koriste iste vinarske podrume u selu. Pod privatnim vinogradima u okolini naselja je, pre rata na Kosovu i Metohiji, obradjivano preko 160 hektara. Povoljni ekološki uslovi su omogućavali da seljani na jednom hektaru sade od 10.000 do 12.000 čokota vinove loze, od čega je proizvođeno vino prodavano podrumu "Orvin", kao izuzetno kvalitetan i cenjeni izvozni proizvod na zahtevnom svetskom tržištu. Najuspešnije i najčešće su gajene crne vinske sorte grožđa "prokupac", "vranac" i "game", kao i bele vinske sorte "smederevka" i "rizling". Jedan deo proizvodnje čuvenog hočanskog vina je korišćen za domaću proizvodnju, upotrebu i prodaju. Proizvodnju vina u Velkoj Hoči je oduvek pratila i proizvodnja domaće rakije "komovice".

Do agresije NATO-a na Kosovo 1999. godine, u naselju Velika Hoča nije bilo nijedne albanske kuće. Danas u Velikoj Hoči, kao u svojevrsnom izolovanom getu, živi oko 700 Srba, suočenih sa dramatično teškim uslovima nemile svakodnevice i bezmerne patnje, bez osnovnih ljudskih prava, često bez struje i vode, te potpuno izolovanih u okruženju okolnih sela nastanjenih Albanskim stanovništvom. Veoma čest slučaj je fizička nemogućnost odlaska do sopstvenih vinograda, koje godinama zauzimaju "albanske komšije", koristeći sve načine i sredstva za ostvarenje svojih vekovnih planova, prinuđujući preostalo srpsko stanovnšstvo, bez ikakvih materijalnih prihoda i nemogućnosti korišćenja sopstvenih dobara, na "tiho" iseljavanje.    

Izvor: panacomp.net/srbija?mesto=kosovo_velika%20hoca

Реконструкција звонаре цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу

У Ораховцу је почетком октобра месеца започела реконструкција звонаре на цркви Успења Пресвете Богородице. Црква се налази у центру горњег дела Ораховца, који је вековима насељавало само српско становништво. Звонара се налази у саставу цркве, приљубљена уз њен западни део.

   Од пароха ораховачког, оца Срђана Јеринића, смо сазнали да је реконструкција звонаре одавно планирана, и да је са идејом пројекта  упознат владика Теодосије,  али да је због недостатка новца реконструкција одлагана до сада.
-    Реконструкција звонаре цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу је кренула почетком октобра месеца и у плану је да се звонара у потпуности реконструише, с обзиром да је фасада пропала, и кров је у потпуности пропао - рекао нам је отац Срђан. Да радове изводи изабрали смо, по препоруци, фирму Маринковић из Звечана, која је имала најповољнију понуду, а која је изводила радове и у манастирима Драганац и Дечани. Реконструкцију финансирамо  из сопствених извора, од новца што је црква успела у једном дужем периоду да сачува и сакупи. Кренуло се са скидањем постојеће кровне конструкције и скидањем фасаде која је била у јако лошем стању. Фасада је у потпуности ољуштена, лимови су скинути са свих ћошкова, скинути су и стари прозори, који ће бити замењени новим. До сада је урађена нова дрвена кровна конструкција, приступило се изолацији и постављању лимова, звонара је  омалтерисана и на завршетку ће бити урађена нова фасада.  Сви радови на звонари би, ако Бог да, требало да буду завршени за петнаестак дана, када ћемо поставити и крстове који су још 2008. године поклоњени нашој цркви од верника из Београда - рекао је отац Срђан.
     Два крста која ће по завршетку реконструкције звонаре бити постављена на звонару и куполу цркве, је маја 2008.године ораховачкој цркви даривао Станоје Љубичановић, дипломирани машински инжењер из Београда, за своје здравље и здравље своје породице.  Брату Станоју, који се бави израдом крстова, је у оквиру акције ,, Улепшајмо светиње на Косову и Метохији“ Друштво пријатеља манастира Ђурђеви Ступови помогло да  крстове за нешто више од 1000 евра позлати и да их донесе на дар цркви у Ораховцу.
       По речима оца Срђана,  и у унутрашњости цркве би требало доста тога да се уради:
-Ако обезбедимо средства, на пролеће би требало да заменимо комплетну  електро-инсталацију у цркви новом, да скинемо стари слој креча и фарбе са зидова који је јако оштећен и да се црква окречи и вероватно бисмо реконструисали постојеће дрвене столице са стране које су у јако лошем стању. За сада све радимо из сопствених средстава, а за пролеће ако будемо обезбедили донаторе вероватно ћемо још нешто радити како би цркву уредили на прави начин.
      Црква Успења Пресвете Богородице је једина црква у самом граду Ораховцу. Обновљена је на старим темељима 1859.године. Изграђена је од тесаног камена са наглашеним западним порталом и звоником. На фасадама је узидано и неколико рељефа у камену. У цркви се чува део старијих и новијих црквених предмета и икона, као и богослужбених књига старијих и преко 200 година. Прелеп иконостас и старе иконе својом лепотом задивљују многе посетиоце из разних делова света који долазе у Ораховац. На иконостасу је , поред икона Господу Исусу Христу и Богородици, осликано и Успење Пресвете Богородице. Небројано пута су се пред иконом Мајке Божје у овоме храму дешавала чуда. У периоду од 1999.године наовамо, ова црква је више него икад постала уточиште и утеха православним житељима овога града. Око себе је сабрала преостали српски живаљ Ораховца и штити га од разних невоља и мука метохијске свакодневице. Иако се број Срба, од 3000 пре рата, смањио на једва неких четири стотине који живе у делу око саме цркве данас, ова светиња је недељом и празницима и даље пуна.
                                                                                                                   Оливера Радић

,,Кловнови без граница“ одушевили децу Ораховца и Велике Хоче

У оквиру манифестације ,,Кловнови без граница“, из Ирске је на Косово и Метохију  допутовала група кловнова-аниматора,  како би приказујући своје вештине унели радост у животе деце која на овим просторима живе. У оквиру свог двонедељног боравка на Косову и Метохији,  обишли су неколико градова и наступали за децу у Косовској Митровици, Грачаници, Косовској Каменици, Приштини, Пећи, Призрену, Јањеву, а наредних дана ће посетити децу у још неким местима.

Циљ им је да наступају за децу свих заједница које на Косову и Метохији живе, да им покажу акробатске и жонглерске вештине, шашаве трикове, уз пантомиму, падање, плакање и смејање, али и да пруже могућност да и деца дођу на бину и покажу своју сналажљивост и спретност у некој кловновској догодовштини. 
       У Велику Хочу су ,,Кловнови без граница“ дошли у петак поподне и наступали у сали  Дома културе пред  око триста малишана из Велике Хоче и Ораховца.  Велико одушевљење, аплаузи, повици,, Браво!“, пратили су сваку тачку вешто изведену. А аниматори  Сара из Италије, Микела из Немачке, Арон из Ирске и Кин из Енглеске су за само неколико минута успели да освоје срца деце, да их насмеју, изненаде, задиве својим жонглирањем, акробацијама, триковима, игром...
     По окончању кловновског спектакла, деца су се попела на бину да се фотографишу са кловновима и да питају кловнове када ће опет да дођу јер им је ,,много било лепо, забавно“. Радост је била обострана и како нам је рекао један од кловнова, Кин из Енглеске, оваква реакција деце их чини срећним:
-Ми смо до сада наступали за децу у многим земљама у свету (Јордану, Сомалији, Руанди) а на Косову смо по први пут, мада су ранијих година долазиле наше колеге из Шпаније, Немачке, Франуске. Ових дана смо наступали за децу различитих заједница широм Косова. Наступали смо у различитим амбијентима, на отвореном, или у затвореном простору, у учионицама и салама, негде за двадесеторо деце, а негде за 300 и  више. Али  је  резултат свуда  исти. Деца  се радују на исти налин, и смеју се на исти начин, а то је заправо наш циљ“.
      Пројекат ,, Кловнови без граница“  је присутан у Европи и Африци, а његов циљ је ,, Да деца поново буду деца“. Аниматори, су углавном уметници професионалци који своје време највише проводе са децом у областима кризе и шире осмехе међу њима.

Село Хоча у будућности

,,Село Хоча у будућности“. Пројекат је уз помоћ групе архитеката из Италије направио Италијан Франческо Скарфи, оснивач удружења,, Пријатељи Дечана“ чије је седиште у Риму. Презентацији је присуствовао и епископ Теодосије са неколико дечанских монаха као и парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић.

Владика Теодосије је рекао да се о историји Велике Хоче на далеко зна и захвалио се мештанима Велике Хоче који су опстали у овоме селу упркос искушењима, јер да они нису опстали ,,постојала би само једна успомена и легенда о Великој Хочи“. Владика је рекао да га храбри сазнање да има људи у свету који желе да помогну овоме селу, као што је Друштво пријатеља манастира Високи Дечани, чији је оснивач Франческо примио православље из љубави према манастиру Дечани и Светоме Краљу.

-Франческо је и у Дечанима духовно рођен, у Дечанима се сусрео са живим Богом и код Светог Краља је заволео и нашу цркву и наш народ – рекао је владика Теодосије и подсетио да је Господ Франческовом руком много помагао деци и страдалима широм Косова и Метохије и навео неколико случајева када је Франческо са пријатељима помогао деци која су се морала лечити у иностранству, као што је девојчица Кристина из Лепосавића, једна породица из Ораховца и други. Франческо има још много пројеката који треба да се реализују, као набавка апарата за прегледе деце која имају проблема са срцем и усавршавања неких наших лекара у Италији из области кардиологије за децу.

За Велику Хочу Франческо има конкретних планова, који би учинили мало разноврснији и интересантнији живот у селу за децу, али и за туристе који би волели да дођу и виде Велику Хочу.

- Ја, као епископ, дајем пуну подршку Друштву пријатеља манастира Дечани и Франческу, у његовим напорима да се уложи новац и да Велика Хоча добије много тога што ће је учинити интересантнијом, нарочито за оне који живе овде и за децу, да се створе услови за бољи живот. Живећи у енклави потребно је да се увек нешто дешава, морамо да имамо динамику. Ако је човек жив, крв циркулише у његовом организму, ако крв престане да циркулише онда је то мртав човек. Тако желимо да и овде живот буде осмишљенији. Ми нећемо напустити ни заборавити нашу традицију и обичаје , само треба да то још више обогатимо и да имамо прилику да Велику Хочу другима покажемо и да други од нас приме ту нашу културу и традицију. Франческо има много својих пријатеља које анимира да дођу и помогну. Ми знамо да је једна од највећих одлика у нашој православној цркви братољубље, љубав према Богу и љубав према ближњему, а хвала Богу ви имате осећај за другога. Ко овде дође оде радостан, оде ведре душе, расположења, јер овде нема депресије имате веру, имате наду и оно што је најважније има деце која дају радост, имате песму а имате и добро вино.

Франческо Скарфи , је преко лета организовао разне пројекте за децу, и оно што је итекако значајно захваљујући њему и његовим пријатељима на школи у Хочи су постављене табле за соларну енергију. Франческо је на почетку презентације ,, Село Хоча“ рекао да је пре доласка у манастир био доктор економије, и да је живео на Сицилији. Како би показао окупљенима чега се одрекао када је дошао на Косово и Метохију он је рекао да је оставио кућу на Сицилији, море и сву ту лепоту тамо и дошао у Дечане и упознао Светога Краља, који је постао најважнија особа у његовом животу и од тада са његовим благословом и благословом владике Теодосија са својим пријатељима помаже српски народ на Косову и Метохији. Са благословом Светога Краља он хоће да оствари и свој пројекат ,, Село Хоча“ о Великој Хочи у будућности.

• Ја и моји пријатељи смо морали много да прочитамо о историји Велике Хоче, о традицији, о култури, а онда смо у разговорима са децом у селу открили шта би она волела да имају. На основу тога смо направили овај пројекат – рекао је Франческо.

Листајући слајдове презентације, Франческо је изложио идеје и фотографијама документовао како би село требало да изгледа у скоријој будућности. Ту су се ређали планови за уређење сеоских улица и трга испред Парохијског дома, Винице Светога Стефана, Сараја, Куле Кујунџића, куће за госте са пуним конфором за туристе, изградње базена, игралишта за децу, фудбалског терена, 3Д биоскопа, интерактивних музеја, пешачких стаза око села. Пројекат би обухватио 12 нових радних места за младе Хочанце, а новац би долазио у Велику Хочу организовањем шест међународних манифестација годишње, нпр. међународни фестивал вина, хранe, поезије и слично, који би окупљали људе из целе Европе. А мештани ће имати посебну новчаницу ,,Утро“ којом ће плаћати улазницу у ресторан, пицерију, на базен и сл. На новчаницама ће бити приказани симболи Велике Хоче: грожђе, црква Светог Стефана, Сарај… Новчаницу ће мештанима додељивати посебна комисија као награду за допринос селу, уређењу дворишта, баште, фасаде, улица…

Пројекат је одушевио окупљене што су потврдили громким аплаузом, а владика Теодосије је рекао да је на мештанима да дају своју подршку Франческу, а он ће заједно са њим потражити међународну подршку да се пројекат у најскоријој будућности оствари.

Велика Хоча

Србима у Великој Хочи уручио део новца од награде

Чувени аустријски писац Петер Хандке, познат по свом хуманизму и љубави према Србима допутовао је на Косово и Метохију, како би Србима у Великој Хочи уручио део новца од награде ,,Хејнрих Ибзен“ која му је додељена у Ослу прошле године. На ово своје путовање је поред пријатеља Златка Боцокића и преводиоца његових књига и књижевника Жарка Радаковића, са којима је већ долазио неколико пута, повео и супругу Софију.

После ноћења у дому породице Петровић у Великој Хочи, за Хандкеа и његове сапутнике, је бруј црквених звона са звоника цркве Светог архиђакона Стефана, био позив на литургију. Има ли лепшег дана од Сретења Господњег да се сретну пријатељи и то у светињи, на литургији. Литургију је по обичају служио отац Миленко, парох великохочански, дугогодишњи пријатељ и домаћин Петеру Хандкеу. Необично лепо време за ово доба године, било је још један разлог да несвакидашњи посетиоци Велике Хоче прошетају сеоским улицама и обиђу светиње. До Кујунџића куле и цркве Светог Николе води их Франческо Скарфи, Италијан, који као и Хандке воли Велику Хочу и ради на пројекту побољшања услова живота у овоме селу. Успут се сусрећу са људима који их поздрављају и захваљују на доброчинству. На позив брачног пара Гарић, Саве и Милице, свраћају у њихов дом. Чаша белог вина и кафа у дворишту под метохијским небом, које Хандке посебно воли, и разговор. Онако спонтан, пријатељски, о виноградима, пољима, традицији, птицама кукавицама и змијама… о ,,енклавама“ на Косову и Метохији. До сада је ишао у Гораждевац, Косовску Митровицу, Приштину, Грачаницу… али се Великој Хочи увек враћа. Пре пар година је са мештанима Велике Хоче и Ораховца поделио своју књижевну награду,,Хајнрих Хајне“ у вредности од 50 000 евра. Овога пута је део своје награде у истој вредности, која се додељује поводом годишњице рођендана славног норвешког писца Хејнриха Ибзена, наменио изградњи базена у Великој Хочи. О томе је разговарао и са владиком Теодосијем који је дошао у Велику Хочу да се сретне са Хандкеом и аустријским амбасадором Јоханом Бриегером. Као и Срби овога краја и владика Теодосије није крио задовољство што се састао са Петером Хандкеом, књижевником светског гласа и великим пријатељем Срба. Са нама је поделио ту своју радост рекавши да ,,људима који живе у енклави као што су Ораховац и Велика Хоча и друга места, много значе такви сусрети, посете знаменитих великих људи, јер знају да нису остављени, да нису сами и да то што они чине живећи у овим енклавама, значи и за друге људе који су физички далеко, а који у срцима носе и Косово и Метохију са свим вредностима историјским, културним и уопште“.

- Данас на празник Сретења овде у Великој Хочи имамо велику радост и част да нас је посетио наш искрени пријатељ Питер Хандке, који је и раније долазио у Велику Хочу и који све чини да становници Велике Хоче и уопште наш народ српски на Косову и Метохији може да створи боље услове за живот и одрживост. И од данашњег сусрета можемо очекивати да ћемо у будуће да радимо разне пројекте, да ћемо учинити да Велика Хоча и Ораховац буду места где ће се лакше живети и нарочито да обрадујемо децу, да се остваре неки пројекти који ће децу учинити срећнијом на овом простору. На нама је да се трудимо да чинимо, да деламо, а успех је од Господа, Бог даје да оно што посејемо никне и да донесе слатке и добре плодове- рекао је владика Теодосије после сусрета са Хандкеом.

Хандке је обишао и место где ће по плану који је за Велику Хочу начинио Франческо, бити изграђен базен за децу и омладину Велике Хоче и Ораховца. Са владиком Теодосијем и аустријским амбасадором обишао је и новообновљену Виницу Светог Стефана у којој ће у скоријој будућности бити опремљена просторија за дечји 3Д биоскоп.

Иако долазе из различитих земаља Петер Хандке и Франческо Скарфи имају исти жељу- да помогну Српском народу који овде живи:

• Када сам прошли пут долазио у Велику Хочу срео сам Франческа – прича нам Хандке. Он ми је испричао да планира изградњу базена за децу и младе у овоме селу и ја сам одлучио да помогнем. Схватио сам да и он жели да помогне овим људима. Ако радимо заједно учинићемо више. И ето док је он често овде, ја морам да будем доста одсутан да бих био ту. Моји путеви су околни, али нас опет Велика Хоча спаја.

Иако су му путеви околни, како каже, за Хандкеа је Велика Хоча место са Божјим благословом.

-Велика Хоча је место са Божјим благословом, али пуно несрећних људи. И зато да би их разумео долазим често. Волим да разговарам и пијем вино са овим људима. Приликом неких ранијих посета сам пешачио са њима по околним пољима, брао печурке и лековито биље, упознавао људе слушајући приче о њиховим животима и учествујући у њиховим обичајима- каже Хандке.

Велика Хоча и Ораховац су нашле место и у Хандкеовим књигама. Његова књига ,,Кукавице од Велике Хоче“ је настала после једне априлске посете овоме селу.

- Тих дана сам чуо кукавице, много њих, нигде и никад их нисам чуо толико- испричао нам је Хандке. -Чинило ми се да су кукавице из целе Европе дошле ту, у ово мало село. А Ораховац се јавља у једном делу моје књиге ,,Моравска ноћ“. Тамо говорим о једном селу у Србији које се зове Породин, али је то само трансформисано. У ствари, многи делови се дешавају баш у Ораховцу. На пример слика аутобуса који долази у енклаву Ораховац, вози Србе, и сваки пут је све мање места да се окрене, јер се гробље око цркве шири. Или онај део када говорим о гробљу. То је гробље у селу Ретимље близу Ораховца. Ишли смо тамо о Васкрсу 2006. са мајкама и сестрама киднапованих Срба из тог села. Клечао сам са њима док су палиле свеће на оскрнављеним гробовима, и у једном тренутку се појавила змија, прошла је ту поред нас. Та слика ми се урезала у памћење и унео сам је у своју књигу.

Другог дана своје посете, на путу ка манастиру Дечани, Хандке је посетио и своје пријатеље у Ораховцу: Дејана и Јовану Баљошевић, Добрилу и Славицу Витошевић. Желео је да и његова супруга Софија направи пар корака по ораховачкој калдрми и својим очима види како су Срби у 21.веку ограничени да живе у само једном делу града.

Из манастира Дечани Хандке ће отпутовати за Београд где је 17.фебруара за њега и његову супругу приређена предпремијера филма ,, Енклава“ Горана Радовановића. Жели да види тај филм, јер како каже и сам живи у ,,енклави“:

- Енклава је моја кућа, двориште, врт, моје књиге, ја сам енклава… Ови људи у Великој Хочи и ја смо често једно – рекао је Хандке у Великој Хочи.

И зато кад неко спомене имена те две ,,енклаве“ ,,Ораховaц и Велика Хоча“ у њему се увек јављају речи ,,нада и сан“. Да ће бити боље. Зато и помаже и дели оно што има са Србима у овим местима и поручује им да издрже ,,макар у инат“.

Оливера Радић

Православие.Ru

17 / 02 / 2015

Vladan Rakic Wladano - PETER HANDKE TV emisija Exlusiv

Интервју са Петером Хандкем, који је 2011. направио Владан Ракић. Они који су Петера Хандкеа видели прошлог викенда да шета улицама Велике Хоче и Ораховца, из овог интервјуа могу сазнати шта о Србима, Србији, Косову и Метохији, Великој Хочи мисли један од највећих савремених светских писаца.


                                                                                                                                                                         

Film o Velikoj Hoci

Velika Hoča

http://www.kosmet.org/sr/prezentacija-projekta-selo-hoca-u-buducnosti/

У данима око Божића, у присуству великог броја мештана Велике Хоче, у просторијама ОШ,, Светозар Марковић“ у Великој Хочи одржана је презентација пројекта,, Село Хоча у будућности“. Пројекат је уз помоћ групе архитеката из Италије направио Италијан Франческо Скарфи, оснивач удружења,, Пријатељи Дечана“ чије је седиште у Риму. Презентацији је присуствовао и епископ Теодосије са неколико дечанских монаха као и парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић.

* U istorijskim izvorima Velika Hoča poznata je od 12. veka, kada je Stefan Nemanja ovo mesto priložio manastiru Hilandar. Nemanjini potomci su potvrđivali dar Hilandaru(1198/9) i uvećali hočanski metoh, tako da je u srednjem veku Velika Hoča bila jak privredni i duhovni centar sa 24 crkve i dva, tri manastira. Iz tog vremena sačuvano je osam aktivnih manastira i pet crkvišta. Dečanska vinica(manastira Dečani) svoje vinogorje u Velikoj Hoči ima još iz vremena cara Dušana i u njoj se danas proizvodi dečansko vino.

Velika Hoča je bila, današnjim rečnikom rečeno, regionalni kulturni, vinogradarski, a uz to trgovački i zanatski centar. U hočanske znamenitosti spadaju i kula Lazara Kujundžića i Spasića kuća(1830.), redak primerak očuvane gradske arhitekture iz 19. veka.
O Vinu

* Hočansko vinogorje, zbog blage klime, kao i zbog južne ekspozicije terena oko Velike Hoče i povoljnog zemljišta, je Bogom dan krajolik, za uzgajanje vinove loze i pravljenje odličnog vina, zbog čega su i vinogradi na velikim površinama.

Prihodi od vinogradarstva i trgovine vinom bili su prilično veliki, pa je car Dušan uveo i plaćanje carine (XIV vek). Gotovo svi vlasnici u selu imali su svoje podrume (vinice) za preradu grožđa, a dolazak velikog broja onih koji su obrađivali vinograde i proizvodili vino, uslovio je podizanje brojnih konaka, rezidencija, letnjikovaca i drugih objekata (monasi drugih manastira, Dečani, Devič, bogatiji pojedinci i dr).

* Danas je aktivna Dečanska vinica, gde monasi manastira Dečani prave odlično metohijsko vino. Ima i privatnih vinogorja , koja zahtevaju podršku ministarstva poljoprivrede Srbije, kao bi se obnovilo na daleko čuveno metohijsko vinogorje, koje daje odlična vina.

Bogato Nasledje
Velika Hoča i okolina imaju uslove da postanu kulturno-istorijska celina od izuzetnog značaja za Srbiju i svetsku baštinu. Veliki broj crkava iz srednjeg veka, kao na primer: Crkva Sv. Jovana, Crkva Sv. Nikole, Crkva Sv. Luke, Crkva Sv. Stefana, Sv. Nedelje, Sv. Ane, Sv. Petke, Sv. Ilije, Sv. Prečiste,(prava mala Srbska Sveta gora)............kao i Metoh manastira Dečani, Vinica crkve Sv. Stefana, Kula Lazara Kujundžića, kuća porodice Hadžispasić, Kuća sa vinicom porodice Patrnogić, Konak manastira Marka Koriškog, Saraj, kuće Stolića, Simića, Micića, Stašića,....predstavljaju neprocenjivo bogatstvo srbskog naroda i države Srbije.
Teska vremena-Geto

* Velika Hoča i okolina, su poslednjih godina bili u svojevrsnom getu, izolovani od sveta, teško preživljavajući svakodnevne provokasije i maltretiranja od šiptara. Inače mesto Velika Hoča i Orahovac su takođe, nažalost poznati i po tome što su otmice i ubistva Srba počele još pre Nato- agresije.
* 11. septembra 2009. godine u Velikoj Hoči je otkriven i osvećen, spomenik ubijenim i kidnapovanim Srbima na Kosmetu u periodu od 1998-2000. godine. U crkvi Sv. Jovana, vladika Artemije je najpre služio liturgiju, a potom kod spomenika parastos nastradalima. Obraćajući se okupljenima, vladika je rekao da ćemo se nevino ubijenih i kidnapovanih sećati uvek, sve dok "bude našeg roda"

* Čest gost Velike Hoče i Kosova i Metohije, je i istaknuti austrijski književnik, Peter Handke(objavio je i knjigu o Srbima iz Velike Hoče "Ptice kukavice iz Velike Hoče"), veliki prijatelj Srba i svedok istine o stradanju Srba, i ujedno veliki humanitarni darodavac(poklonio 50000 evra), i podrška Srbima u Velikoj Hoči i Kosovu i Metohiji.

Velika Hoca kao dar Stefana Nemanje

Velika Hoča je jedno od najstarijih naselja na teritoriji Republike Srbije čija se istorija na osnovu srednjovekovnih izvora može sa sigurnošću rekonstruisati. Naselje Velika Hoča se prvi put pominje u darovnom pismu Stefana Nemanje 1198-99. godine.